Воз до среће

     Улазим у воз и питам се - куда ме данас пут води? Прелазећи километре пута схватам да даљина не значи само - далеко отићи. Често њена тежина није пропорционална дужини пута који пређеш. Можеш бити поред мене а ја ћу опет бити далеко, мислима вођена. То је само мисао, али - мисао је све.

     Гледам кроз прозор. Дивим се градовима у даљини знајући о њима само једно - и они су некад били само нечија мисао, као, уосталом, и све у њима. Усуди се да мислиш и сањаш велике снове, јер границе не постоје. Живи за тренутак кад ћеш бити у прилици да дотакнеш оно што је некад било само мисао. То уме да одведе далеко, иако се ти не помераш. Док те мисли воде ти схваташ да је неко туда већ ишао и стигао тамо куда ти идеш. Мој циљ је ићи даље, куда други још нису, и стићи до места на које други нису крочили. Хоћу да створим свет који ће настати мојом вољом, скројен по мојим мерама и жељама, где ће улице бити широке онолико колико ја желим, а путеви далеки онолико колико ми се далеко иде. И, - водиће у нешто ново. Сешћу у тај воз, који до тамо иде, чим сазнам кад креће...

     Гледам кроз прозор. Дивим се градовима у даљини знајући о њима само једно - и они су некад били само нечија мисао, као, уосталом, и све у њима. Усуди се да мислиш и сањаш велике снове, јер границе не постоје. Живи за тренутак кад ћеш бити у прилици да дотакнеш оно што је некад било само мисао. То уме да одведе далеко, иако се ти не помераш. Док те мисли воде ти схваташ да је неко туда већ ишао и стигао тамо куда ти идеш. Мој циљ је ићи даље, куда други још нису, и стићи до места на које други нису крочили. Хоћу да створим свет који ће настати мојом вољом, скројен по мојим мерама и жељама, где ће улице бити широке онолико колико ја желим, а путеви далеки онолико колико ми се далеко иде. И, - водиће у нешто ново. Сешћу у тај воз, који до тамо иде, чим сазнам кад креће...

     Гледам кроз прозор. Дивим се градовима у даљини знајући о њима само једно - и они су некад били само нечија мисао, као, уосталом, и све у њима. Усуди се да мислиш и сањаш велике снове, јер границе не постоје. Живи за тренутак кад ћеш бити у прилици да дотакнеш оно што је некад било само мисао. То уме да одведе далеко, иако се ти не помераш. Док те мисли воде ти схваташ да је неко туда већ ишао и стигао тамо куда ти идеш. Мој циљ је ићи даље, куда други још нису, и стићи до места на које други нису крочили. Хоћу да створим свет који ће настати мојом вољом, скројен по мојим мерама и жељама, где ће улице бити широке онолико колико ја желим, а путеви далеки онолико колико ми се далеко иде. И, - водиће у нешто ново. Сешћу у тај воз, који до тамо иде, чим сазнам кад креће...        
     Пробуђена зраком сунца примећујем да се ближи крај пута. Гледам сат, ту малу направу која ствара привид о постојању и кретању времена. Та ствар без које бисмо волели да живимо, а ипак не можемо. У прекиду мисли погледом пратим кретање казаљки. Прошло је 45 минута истине. Напуштајући воз постављам питање на које не могу дати одговор - да ли је то, можда, био мој воз до среће?

                 

              (Александра ВРАНАЦ, МСТ III- 3, школска 2016/17. година)

Прва љубав

     Прва љубав је веома чудна. Деси се у секунди, али живи вечно.

     Своју прву љубав сам упознао пре скоро три године. Када сам је опазио, "блејао" сам са екипом на базену. Свидела ми се на први поглед. Стварно не знам каква је то сила која је учинилада ми се свиди девојка просечног изгледа. Виђао сам је пар дана заредом. Брату сам одмах, од првог дана, досађивао са темама о њој. Маштао сам о томе како шетамо држећи се за руке и причамо о свакодневним глупостима. Након што су већ свима досадиле моје приче о њеном савршенству, одлучили су да ме упознају са лепом незнанком. Напокон смо се упознали тог 18. августа увече, у ,тачно, 8 сати и 42 минута (заиста је тачан податак). Након кратке приче, схватили смо да смо створени једно за друго, и тако смо одлучили да покушамо да будемо заједно. Као свако, или бар као већина деце у пубертету, веровао сам да ће то бити само кратка веза "на вече". То "на вече" мало се одужило. Још мало па ћемо славити трогодишњицу наше везе, "једновечерње" везе. Ко би рекао? Ја тада сигурно не бих. Као особа која се никада није везивала ни за кога, нисам мислио да ћу имати једну овако дугу, озбиљну везу. Будимо реални, нисам баш премија. Физички сам непривлачан, знања имам колико просечан ученик пољопривредне школе (не омаловажавам пољопривредну школу, него алудирам на потребан број бодова приликом уписа у њу), немам скоро никакав хоби, а поред свега тога, нисам чак ни финансијски стабилан. Али, њој то не смета. Е, то је права љубав! Њој не сметају моје мане, а ни мени њене. Заједно смо прошли кроз доста тога, од развода мојих родитеља, преко смрти њене мајке, до куповине њене матурске хаљине. Надам се да ћемо дуго остати заједно. Стварно не знам шта бих радио без ње.

     Она је моја прва љубав. Никада ме неће бити блам да урадим било шта само да би се она насмејала и орасположила.

                   (Арпад Александар ЦИБУЛА, МСТ II-4, школска 2015/16. година)

Коштана, трагични поход ка слободи

     Као на сликарском платну, Бора Станковић дубоко, осећајно, лирски, осликава прилике и дешавања једног времена. Толико верно да, читајући, постајемо део његове слике. Слушамо музику Цигана. Осећамо мирис тог времена. Сведоци смо њихових страсти. Страхујемо исте страхове - страхове од пролазности, старења, нестајања.

     Коштана је млада прелепа Циганка која својом песмом и игром очарава све око себе. Стојан је воли. Младалачки, нежно. Но, та је љубав неминовно осуђена на пропаст без обзира на то што се он осећа спремним да пркоси поретку и пренебрегне друштвени положај. Хаџије, Тома и Митке, у животу имали су све - новац, моћ, друштвени углед. Све, сем оног есенцијалног за живот - љубави. Њихове су жене "усахле" попут извора, поред својих мужева у сопственој кући. Подређене, потлачене и смерне беху жене тог времена ...

     А Коштана? Коштану су желели страствено, господарски, попут свега осталог што су у животу поседовали.  Виде у њој своју младост, своје неиспеване песме, своје неутољене жеђи. Какве је само страсти пробудила у, сада већ оседелом, Миткеу прелепа Коштана. Попут птице, жељна песме и слободе, млада и пуна живота, опчињавала их је у потпуности. Као прелепи цвет који сви желе да уберу, миришу, и да му, још нерасцветалом, почупају латице, све до једне...  Њена лепота беше њен усуд.  Доживела је судбину многих жена тог окрутног времена. Због жала за сопственом, неиспуњеном младошћу, желели су да узму њену. Немилосрдно. Њима је остала туга за младошћу, за женском недостижном лепотом, за слободом коју више нису могли имати а коју је Коштана у свом предивном, уметничком бићу, поседовала.

     Без обзира на све, газда Митке је имао у себи искру истинске љубави према Коштани. Свестан да јој не може помоћи, колико год га молила, свестан да ће њена лепота угаснути и њен поход ка слободи се трагично завршити, он је дарује и испраћа на пут са кога повратка више нема. .. Латице ће се окрунити у прах и ветар ће их однети. Негде далеко, отићи ће младост и слобода, са чергом, у неповрат ...

                          (Андријана ЋОРИЋ, МСТ III-3, школска 2016/17. година)

Богиња

Корачам ходницима самоће.
Кажем нешто да ме неко
чује, али - нико не слуша.
Моје речи оду у ехо.
Врате ми се као бумеранг
који нико није прихватио.
Као ухваћена у лажи купим
своје речи и враћам их на
место. Постиђена што сам
ишта рекла. Немуштим језиком
обраћам се небу. Ни оно ме
не схвата или неће да схвати.
И, један врисак из дубине
душе, из последњег дна.
Доста! Макар и сама на свету
победићу самоћу и постати
богиња бола са титулом
искуства!

           (Едина КУРТИШЕВИЋ, ФАР I, школска 2002/3. година)

Између сна и јаве

Између сна и јаве
више од птичјег лета,
даље од краја света,
чисти, к'о капи росе,
снови ме моји носе.

К'о коњи без улара,
к'о брод без кормилара,
од крутих правила беже,
од свега што ме стеже.

И услед безброј хтења,
пуцају жице стрпљења,
на сред пучине плаве
- између сна и јаве.

               (Уна ПОПОВИЋ, МСТ II-3, школска 2004/5. година) 

Раскршће

Пред раскршћем путева непознатих
стојим:
један води право, ка жељама
мојим.
Све крај њега - прострто поље
од маслачка,
ал' га ветар развеја, не оста ни трачка.

Други, крај брзака и мирисних
јела.
Све уз птичју песму води до
предела
где се снежни врхови беле
по планини.
Мучно је,
и хладно,
на тол'кој висини.

Ал' нешто ме вуче стазом уском,
крутом.
Све обраслом трњем, коровом
и прутом.
Јер слутим да нешто
на крају ме чека,
ако кренем стазом том,
путем до човека.

               (Уна ПОПОВИЋ, МСТ II-3, школска 2004/5. година)